Razmišljam
o onome “nekad”
mada kažu da nije se
dobro vraćati tamo,
u prošlost…
No dođu tako
ti neki dani,
oni teški,
olovni,
puni sjete…
Prikuju me svojim
oštrim kandžama
i ne mogu se
pomaknuti…
Kad bi i pokušala
otvorena rana
bi zapekla
vatrenim intezitetom
bušeći u meni
ionako previše
dubok ponor
nad kojim visim
već neko vrijeme
dok snaga
mi kopni
svakim trenom
sve više
ostavljajući me
na milost
jačini stijene
na kojoj moji
prsti počivaju…
Martina Kopić
