Ostala mi duša, poput senke,
u tvojim rukama, gde se gubi vreme.
U svakom tvom pogledu sam se skrivala,
a sada sam tu, gde sam se večno nalazila.
Moje misli više nisu moje,
sve ih tvoj šapat u tišini nosi.
I kad pokušam da pobegnem iz tebe,
putevi me vode natrag ka tvojoj duši.
Pokušala sam, ali bekstva nema,
tvoj dah je vetar što mi put zatvara.
Tvoj dodir je trag što u meni ostaje,
a srce ne ume da prestane da te traži.
Ostala mi duša, bez krila da leti,
zarobljena sam u svetu tvoje ljubavi,
gde sloboda više nije važna stvar.
I ne želim da pobegnem,
ne želim da prekinem,
jer u tebi sam pronašla svoje utočište.
Ostala mi duša zarobljena u tebi,
ali u toj tami pronašla sam svetlo
i ništa više ne tražim.
Ostala mi duša, zarobljena zauvek,
u svetu gde tvoja senka vlada.
I dok me nosiš kao tajnu tiho,
ja ostajem, svesno, u tom zarobljeništvu.
Jer, kako da želim slobodu sada,
kad tebi moja večnost pripada?
Ostala mi duša zarobljena u tebi,
i neka je tamo kod tebi,
jer ti si sve što sam ikad želela.
Viktorija Stojovska
