“Kažu da najljepše stihove skladaju oni slomljena srca.”
Dean Stone frontmen grupe Angel’s drops ima sve što može poželjeti, ili se barem tako čini na prvu. Ostavši bez oca, shvaća da je sam. Bez obzira na njegove dečke, njegovu drugu obitelj. Nešto mu nedostaje, ali ni sam nije siguran što. Onda na koncertu za Badnjak u masi podivljalih obožavaoca ugleda nju i čitav svijet kao da stane. Postoji samo ona, samo njih dvoje. Njihovi pogledi sve govore, a duše se prepoznaju. Kad bi barem sve bilo tako jednostavno…
“Ponekad mi se čini da je sve ovo samo igra
Dobace ti karte i požele sreću,
A ja igrati po takvim pravilima ne želim i neću
Želim tebe, da mi dođeš, jer ti je duša tako naredila
Ne slučajno, nego da je sudbina odredila…”
Ovaj roman je čitav spektar emocija. Jednom jednostavnom rečenicom rečeno. Sjećam se kada nam je autorica u jednom svom live-u rekla kako je radni naziv ovog romana – Patnja i nije pogriješila. Toliko boli, patnje, čežnje, naočigled neostvarivih želja na nešto više od 280 stranica teksta. U pojedinim trenucima dolazila mi je želja da je određena osoba stvarna i da je mogu primiti za vrat i onda onako lagano pritiskati, ne bih li joj prikratila muke. (Inače nemam ubilačke sklonosti) To vam samo dokazuje koliko autorica vješto prikazuje svoje likove i njihove karaktere. Ovo je priča koja se čita u jednom jedinom dahu i ne ispušta iz ruku. Od mene ogromna preporuka.
Martina Kopić
